Autor Drago Mihaljević
Petak, 29 Lipanj 2018 00:00
Većina našeg svita koji živimo na istočnom dijelu Grada Zagreba (Dubrava, Sesvete), a odselili smo iz Zagoričana, Potočana i Dobrog, a posebno Šuičaci i Janjevci i ove će godine blagdan sv. Ante proslaviti u istoimenoj župi u Sesvetskim Selima sjećajući se proslava u Šuici di se više od 100 godina slavi blagdan sv. Ante kao čudotvorca i zaštitnika župe. Kako je to nekada bilo (prije odlazaka na privremeni rad u Njemačku) pokušat ću vam opisati malo iz vlastitog sićanja, a više iz sićanja još živući naši stari.
Iako blagdan sv. Ante nije zapovidni svetac, kod nas se taj dan nije radilo ništa nego se Sv. Antu poštivalo kao zapovidni svetac iako se u to vrime okopavo kumpir i kuruz. Izuzetak je bijo samo, ako je na blagdan sv. Ante ili noć prije pala kiša ili je bilo izgledno da će pasti navečer, onda se mog'o sadit kupus. Zbog toga su stariji ukućani, ne momci i cure, po svršetku mise u Šuici znali požuriti kući da se napravi taj poso jer kod nas nije bilo vode kojom bi se tek posađeni kupus mogo zalit pa je tribalo iskoristit Božje davanje.
Svake godine, 13. lipnja slavi se blagdan sv. Ante Padovanskog. U našem kraju i našem narodu omiljenog sveca Katoličke crkve. Rođen je u Portugalu, a u Padovi mu se čuvaju zemni ostaci.
U Šujicu se svake godine, bez obzira na vrime, išlo pišice, često boso, da se sv. Anti iskaže zafalnost i moli za pomoć u budućim različitim nevoljama i potribama, kako duovnim tako i materijalnim. Kad se spremalo u Šujicu, gledalo se dobro uredit, posebno da cure obuku nešto tazi od aljina, da je nešto novo na njoj. U toj fazi priprema nije bilo nikakvog šminkanja. Cure nigdi nisu išle gologlave, nego su morale uvik imati maramu na glavi. Kosu su dan prije uređivale tako što bi je malo pokvasile sa šećerom koji se razmuti u toploj vodi, pa se u tome skvase ruke i uvijaj kosu. Uvijo se pridnji dio iznad čela koji se vidi ispod marame. To se zvalo šop. Ostali dio kose se spleti u dvije pletenice koje se zavežu oko glave, naprid do šopa pa natrag do iza glave. Kada, tako uređena cura zaveže maramu, jedan dio kose, onaj koji se uvijo, osto je otkriven da cursku glavu učini još lipšom. Priko noći su cure, tako uređenu frizuru, čuvale ko oči u glavi. Još se sićam priča kako su nike cure cilu noć prosidile u stolici. Ne bi smile leć da ne pokvare frizuru.
Ujutro se u Šujicu išlo u malim grupama, cure i momci nisu išli zajedno. Išlo se pišice, vrlo rano, prije sunca, kako bi se dolaskom ispod Bunara, negdi na livadi, još ufatilo rose s kojom su se cure umivale. Gatalo se da će zbog toga biti još lipše i zdravije. Pišačilo se boso ili se obuvalo nešto staro na noge, da se ne dere tazi obuća. Novo i misno se priobuvalo i prisvlačilo kada se dođe nadomak Šujice. Tu se operi noge, obuj i počešljaj, priobuci. Cure koje su bile blide tu bi se malo i našminkale. To bi učinile tako što bi pljuvačkom skvasile crveni šudar (koji se zvao svilaš) ili crveni krep-papir, ako ga je ko imo, razmaži i narumeni obraze. Kad bi s vrimenom te boje nestalo s obraza, onda se cura malo sagni (sakrij) i ušćini se za obraze da se zacrveni.
Po dolasku u centar Šujice, razgledavalo se što se nudi na prodaju. Taj dan za prodaju nije bilo puno toga ponuđenog. Nešto pribora i alata za nadolazeću koševinu (kose, brusevi, vodiri, grablje i dr.) i voća, ponajprije trišnje koje smo zvali šlame. To je bila ritka prilika da se pojide koja trišnja više jer se kod nas nisu uzgajale pa smo ji ili od želje ne pazeći jesu li crljive. To bi pogledali na kraju kada se već naidemo.
Misa je bila u 10 ili 11 sati i zajedno s procesijom trajala je oko 2 sata. Sva'ko ko je išo, posebno žene, ispovidi se, uz misu se pričesti i obiđi kip sv. Ante (često većina na kolinim) koji je bijo na srid crkve. Maramicom obriši kip i onda s tim briši svoje lice. Ko je imo novaca, ostavljo ga je kod kipa, koliko je ko tijo i mogo ostavit.
Kad završi misa, iđe se čim prije nešto ist. Sida se di ko ufati mista (ledina, zid i sl.) samo se gledalo da se ne zaplisni. Zbog toga se izbigavala ledina da se ne zazelene aljine. Za poist se nosilo sira i kruva, jer je jedino još toga bilo u svakoj kući. Krmetina se davno izila. Kupi malo šlama i to prismoči s onim što se donilo. Onaj ko je imo rodbinu, pretelje ili kumove potlje mise išo bi kod nji ručat, oni bi ga zvali.
Kad se naidi u blizini crkve, di ima više mista, igra se kolo: Tanec, Orla, Biranja. Momci još bacaju kamena s ramena i skaču udalj. Oni momci kojima su cure bile draže od kamena ufate se u kolo do cure koja im se sviđa. Kad ufate priliku da im nešto kažu pridlože curama da malo prošetaju. Ako cura oće š njim, izvedu je iz kola u šetnju. Katkad, kad se jedno drugom jako sviđaju, krenu odma kući šaleći se i pričajući do Zagoričana. Ostali su kolo igrali i zabavljali se do sumraka. Kući se vraćalo pišice po noći tako da se, kada nema misečine ili je oblačno, jedva vidilo kuda se oda. Tko ima curu, iđe s curom, a ko nema iđe s onim momcima i curama iz sela koji nisu uspili nać sebi priliku. Ako se naša cura svidi momku iz Duvna ili Šujice i ako ona oće ić s njim, on je prati do pod Sutinu. Društvo iz sela je čeka pod Sutinom, a momak se vraća ili iđe svojim putem. Ako se imalo kod koga ostat, cure ili momci su znali u Šujici i noćit, ali samo ako su im to roditelji dozvolili. Sutra je u Šujici opet bila misa, ali nije bilo nikakve zabave poslim mise.
Iako ovo što ste upravo pročitali za današnju mladež može izgledati naporno i bez veze, za ondašnje generacije to je bio događaj koji se nikako nije smijo i tio propustit. O njemu i onome što se vidilo i doživilo pričalo se još dugo, a neki još i danas pričaju.
Kao ja!