zagoricani.com

Putovalo se u to doba većinom vlakom ili Adria Ervejsom, kojeg većina koristiše samo u smrtnim slučajevima. Krenili smo kasno navečer u 21:45 s željezničkog kolodvora u Splitu. Vlak poprilično popunjen, većina gastarbajteri sa starijim kuferima i prepunim torbama.
Prošlo je dosta vrimena dok su se svi nekako smistili. Ujutro gledam nepoznata prostranstva, lunjam, ko i mnoga druga dica, po vagonu, a u kupeu svako sluša svačiju životnu priču,… Zvuk kaskanja vlaka po tračnicama pomalo utihnu tek negdi u Austriji. Sutra kasno navečer stigošmo u Minhen. Velika reklama “Togal” na koldovoru odmah upade u oči. Ruk cuk rastrkaše se naši na sve strane.

Ovdi morašmo presjesti. Vlak do našeg odredišta smo čekali neko vrime. Opet vuči, nosi, trpaj. I ajd´ opet krenušmo. Noć duboka, svitla u vlaku većinom pogašena. Cilju nikad kraja. Po x-ti put upitah moje kad će više taj grad doći. “Ima još malo” odgovoriše, valjda ni sami neznajući koliko točno još. Napokon, u 3 sata ujutro, nakon skoro 29 sati putovanja stigosmo. Sve mirno, kolodvor ogroman i skoro sav prazan.

Samo jedan veliki izlaz otvoren. Pogled u mrak i brojne svitleće reklame, bi prvo što vidjeh od tog velikog grada. Mater reče “mi smo tu, samo pet minuta”. I tako bi. 5 kat, drvene smeđe stepenice, lifta nema, nikad izaći. Ipak nekako dogurašmo gore. Svi duboko odahnusmo. U stanu moj pogled kruži na sve strane. Umorni i iscrpljeni jedva smo čekali da zaspemo.

Mamino radno mjesto bilo je skroz u blizini, u pasaži kod jednog mini restorana. Zvaše se “Lecker Time”, čije sam ime ja izgovaro onako kako je bilo napisano. Ona par puta ispravljala, kao i kod “Zucker” ili “Heute” (naziv emisije, večernjih glavnih vijesti na drugom programu).

Tata je radio cili dan, mama pola, pa smo išli na sve strane, po trgovinama, zološkom vrtu, parkovima, posjetu rođacima. Posebno su velike robne kuće (Neckermanovi plakati u njima s natpisom “Urlaub in Jugoslawien” me dosta iznenadiše) i prodavnice skrećale moju pažnju, odnosno kao i skoro sve dice, kojekakvi slatkiši i kolači, koje samo htio sve isprobati. Banane također. One se nekako dobro dojmile, možda zato jer ih mi u našem mistu nismo često jeli.

Inače, di smo stanovali bilo je, naravno zbog kolodvora i brojnih “crvenih prozora” dosta prometno i bučno. “Jebbbem mater kumunističkuuu” ili “nije ovooo Jugoslavaaavija” bijahu ponekad, posebno vikendom, dovici pijanih i pomalo izgubljenih “Jugovića”.

Misec dana brzo prošlo. Taman kad sam se malo udomaćijo - tribaš nazad. Ovaj put išla samo mama s mnom nazad. Putovanje je trajalo kraće. Krenili smo u 15:05 nazad (baš kad je polazila moja omiljena serija “Daktari” s majmunom Džudijem), a jutri u zoru u pola sedam prisili u Zagrebu za Split, kojeg nakon 9 dodatnih sati ponovo vidišmo. Posebno taj zadnji dio, kao i onaj predhodni, nikad pa nikad.

Vani nešto užeglo. Skoro pred cilj gledam planinu i sve mislim “to je naša Kamešnica, samo s druge strane”, jer su nam bili govorili “da su Split i more popriko” .

Napokon dođosmo. Stvori se odmah invazija rođaka i starih barba - s mornarskom kapom i drvenim karijolama, koji nekima i na silu trpaše brojne kufere i ostale stvari.

Par sati kasnije drago rodno misto. Baba odma “a jesi se udebljo, sigurno ti bilo dobro kod mame i tate”, - “je, je baba” odgovorih, - “ma neka tebe ovde, dobro je i ovde” nato će ona, vadeći đezvu i findžane iz šranka.

Mama se nakon par dana, s tužnim pogledom na rastanku, opet vrati nazad, citirajući svoju standardnu rečenicu “slušajte babu i budite dobri u školi” - Mi dica, skoro svi uglas “oćemo, oćemo”. Istina bijaše. Okej, okej, 80% ako ćemo preciznije.

Autor:Susjed