Autor Drago Mihaljević
Četvrtak, 13 Prosinac 2007 11:11
Ovu predaju o don Jozi (Jozipu) Ivkovića, koja se s koljena na koljeno prenosi skoro dvjesta godina, čuo sam više puta od različitih ljudi i pokušat ću vam je ispričati najvjerodostojnije što mogu, govorom i riječima koji su oni koristili dok su mi pričali.
Don Jozo je bio brat Ivanov i Nikin. Njizi je bilo sedam braće. Jedan je otišo u Šuicu, jedan ili dva na Kupres, jedan kod Zubera, ovde ostala dva Niko i Ivan. Od Nike su Jure, a od Jure, ajmo reć, Mrkanac i Prše i Popo. Od Nike su Perići, a od Ivana su Nikići. Nisu se prozvali po tizim braćom, nego su se Perići prozvali po Peri, Jure starog ćaći, Golubom ga zvali. Nikići su prozvani po Nininom i Tominom ćaći Niki.
Evo vako da vam pričam od početka. Don Jozo je bio mali, ko dite, u vrime kada se davala begu trećina. Beg se zvao Ćato. Oni su vrli na armenu, a tude je sidijo seoski starešina, mogo bi bit Ivan. On je sidijo tude i beg. Beg čeka dok bude gotovo da bi uzeo svoj dio, a njemu se dili trećina i to s vra rpe. Mali Jozo igrajuć se naleti nikoliko puta isprid bega. Sad begu bilo uvridno, kako bi kazo, što mali svoje prkno nosa isprid njegova nosa. On je imo kamiš dugačak toliko da mu je lula bila do zemlje dok je sidijo na onaj turski način i pušijo. Kad je mali Jozo nikoliko puta naletijo isprid bega, on skoči, ufati malog za mišicu, okrenu kamiš i udri po Jozipovoj guzici. Kako god udara po ditetu, ko prsti, masnice skaču. Kad ga je pustijo, Jozo se okrenu i veli begu:
"E, dobro beže, ja sad ode u popove i kad reknem misu, utraću u tvoju guzicu đavla“.
Tako i bi. Ode Jozo, prvo, doli na Dobranje di je imo daidže, bude kod nji niko vrime i onda ode u sjemenište. Učijo je tu školu u Gučoj Gori. Kad je završijo došo je reć mladu misu u Zagoričane. Misa je bila na Vrbovniku dino oni mašeti, di je bila crkva Svete Katarine koju su oni đavli srušili, di je današnji bazen. Da bi umilostivijo Jozu, na misu dođe i beg Ćato kako bi mu čestito i dadne mu jalovu junicu i tovar šenice te zapovidi stražarim, koji su imali ulogu policije, da čuvaju don Jozu kad ga bude narod ljubit, da ga nebi, ko navodno, udušilo. Zbog toda je njemu don Jozo oprostijo i nije mu utro đavla u guzicu.
Don Jozo je za svog vika činijo i nika čudesa. Prvo čudo je učinijo u Duvnu kad je imo misu u selu Mrkodolu. U njijovu kraju je bila begovica u kojoj je bijo sotona. Kako bi je izličili, njezini su doveli nju tude di je Jozo govorijo misu, da Jozo iz nje izgoni đavla. Kad je on došo i kad su mu rekli šta je begovici, Jozo zatraži da mu donesu pregršće piljaka. Kad su mu donili, on ji prostre na zemlju, zagrnu kolina i na golim kolinim moli i moli i moli i nakon duge molitve iz begovice se javiše đavli i mole Jozu da ji ne vrati u pako, nego da ji pošalje bilo di samo ne natrag u pako. Kad je Jozo sve to odbijo oni ga najstrag zamole:
„Stavi nas u Ćatino prkno, kako si i obećo kad si bio mali i kad te beg tuko“.
Tu je bijo i beg Ćato i uplašijo se šta će Jozo učinit. Ali Jozo nije tijo ni na to pristat, nego veli neka iđu u pako odakle su i došli, ali tako da ostave trag kad pođu. Tako i bi. Kad su đavli krenuli, čoviče Božji, bili tu blizu niki veliki rasti. Kako koji đavo naiđe, niko ga ne vidi, samo ogranak odvali jer im je on reko da ostave obilježje. Sedam đavala istra Jozo iz begovice. Ona onda pane u nesvist, naravno, onda je uzmu i odnesu u kuću.
Drugo mu je čudo bilo kad je na dobranjskom polju, na ledini koja se nikad nije orala i kad je sve polje bilo uzorano, a koja i danas stoji prazna, tijo napravit crkvu. A kako je bila turska vlast, oni su govorili da je to njijova zemlja. Potplate jednog čovika iz Dobrog, koji se zvao Kalac, da svidoči na sudu u korist Turaka. Kalac je lažno svidočio na sudu pa se stoga nikad crkva napravila nije. Stoga što je lažno posvidočio i što se nemere gradit crkva Jozo prokune Kalca da o njemu živu meso opadalo. Tako i bi. Kalac je obolio od nike bolesti, virovatno kuge, tako da su s njega počeli opadati dilovi tila (prsti) i tako dio po dio. Kad bi bio blagoslov bilo čega Kalac nije smio blizu puku na 50 metara.
Treće čudo je napravio kada je, pritnjom smrću, zabranijo da se u Ivkovića kolinu nadiva ime Luka, stoga što se njegov brat Luka poturčijo, oženijo balinku i odselijo iz sela. Od tada malo je ljudi koji su sinu nadili ime Luka, a tizim koji su to učinili, dica su brzo umrla. Jedino je osto živ Lucijan Ilije Berićušina kome su, da bi izbigli smrt, nadili ime Lucijan.
Don Jozo je kasnije živijo i umro u Kelavinoj, Jozarinoj kući, ne u Osićanim, nego kod Kelava. Kad je umro pratri ga tili gonit na Goricu da ga ukopaju, ali volovi su vukli do dobranjskog greblja i čim su došli do greblja, ne mogu dalje. Onda onaj što je vodijo sprovod zapita ljude, koji su živili s Jozom, da nije on štogod govorijo, prije dok je bijo živ. Rekoše mu da je zaželijo da se ukopa u dobranjsko greblje. Tako i bi, oni ga pokopaše tu, di je i danas. Od tada dobranjsko polje je postalo plodno i počelo je na njemu sve rađat, a prije Jozine smrti bilo je puno trnja, trnovo polje, i na njemu ništa nije rađalo od trnja.