zagoricani.com

Početak 80tih. SIV-ova “Stabilizacija”, bolje upućeni znaju što je to (čitaj nestašica). Furali busevi iz good old Germany krcati do zadnjeg.

Ono dođeš na kolodvor, gledaš da te ne “pokupi” tramvaj, koji tuda fura, pusta kolica, prodavači fojercojga vrebaju žrtve, cigani s oderanom ceduljom šuljaju se od jednog do drugog tražeći “svoje”, 55 putnika, najmanje 3x više ispratitelja i isporučitelja pošiljki, 279 torbi, a ono ko tobože dozvoljeno 2 po osobi, 5 Grundig televizora, četvara vrata s razrušene bauštele, 6 prozora, 17 kanta fasadeksa i još koječega, x polovnih bicikla, 88 kutija “Dascha” i “Persila”. Ja mislim da je “Henkelu” tribala najmanje jedna tvornica samo da te buseve popuni, koliko je toga bilo. Nosili naši ko mravi, a morali su, rodbina išće. U nesretnoj Jugi nema pa nema.

Ajde nekako, Boga pitaj kako, sve to stane unutra. A bus, obično neka stara “Setra”. Unutra hodnici krcati, kante za otpad već pola pune, dica nervozna, plaču, deru se, povraćaju. Žene broje, gledaju di su sve stavili prtljagu ili prilistavaju već Arenu (ili Sirenu kako je tamo zvaše). Stariji, tek što su se dofurali uznojeni s terena psuju, prde, smrde, ajme koma!

“Otkidači” karata s uključenom “replay” funkcijom, pomalo se guvljaju kroz odnik ko da prolaze kroz minsko polje. Vozači se pomalo igraju igre “vruće-ladno”. Putnici naprid kukaju da im je ko Knutu u njegovoj pradomovini, pozadi da su u Ekvatorijalnoj Gvineji, pet minuta kasnije obrnuto. Oni u sredini nemogu ni doći do riči, njih ionako niko ne ferma.

Vade se puste kole, čuješ škljocanje. A tek kad pođu raznorazni sendviči a la kućna radinost da se mljackaju, mmhhh, imaš sve svitske kuhinje u nosu, a ako, nedaj Bože, još negdi kakva gadna okuka, onda i u grlu. Bljakkkk!

Starija bakica vadi neku xxl nožinu, kažu nema ga većeg ni Paul Bocuse u svojoj kuhinji. Oni okolo čas prije refleksivno skaču ko raketa misleći da je babi došo “d-day”. Ne pomaže im ni to što ona kaže da eto nema manji.

A stari okorljeli bauštelci, čija su mista uvik bila pri kraju busa, s cigarom među polucrnim zubima, čuješ kako iznova šalju dicu naprid do drugog vozača “Ajde tati donesi ladnu pivu, a sebi kupi fantuuu”. I nekako se bus uvik dopelja eto skoro prid Šentilj na austrijskoj strani. Kad ono stanka. A šta je? Triba na zadnjoj postaji kupiti još jedno 6 tona kave. A trpaju li ga trpaju. A naš narod onakav kakav je, uvik u podvisti imao onu nam lipu božićnu pismu “radujte se narodi…”, misleći na svoje najmilije.

Pa ljudi moji gdje je to sve stalo i dan danas se pitam? U busu napeta atmosfera. Svi mole Boga da “bar taj put” nebude kontrola.

Nakon saslušanih stvarnih i naučnofantastičnih priča suputnika i 117 autobusa ipred nas, ulazi milicajac za pasoše. Sokolovim okom snima ravnodušne, a zapravo prestrašene jadnike. Poslje njega naočigled kulturni carnik, neki brkati čedo, valjda iz Požarevca .”Ima li ko šta za carinu?” A oni malo hrabriji poluglasno mrmljaju “Maaa nemamo”. Ode vani i vidiš ga za par minuta. “Izlaste svi van i svak svoje stvari uz sebe”.

A ono, još stvari ostalo u busu. Pola torbi nisu ničije, pola ih Klingoni teleportirali. I onda samo čujes kako frcaju neke vrićice u jarke. Zubi cvokuću, jutro 4 sata, zima. A ekipa nemilosrdna. Nakon što su “sretnjakovićima” nabili kazne, svi, manje-više sretni napuštamo ih i želimo im sve najbolje - po spisku.

Par godina kasnije otvoriše nam djutić u gradu, kad navalila marva na one tehničke stvarčice i kavu. Ludnica. Dobar dio one kave iz jaraka smo ponovo vidili i po drugi put istu kupili. Dobra, prava Minas.