Prvi radijon u selu
Autor Milan Mihaljević
Četvrtak, 22 Svibanj 2008 00:00
Bilo je to negdi oko 1960. Svakako je moralo bit prije nego sam ja pošo u školu (1962).
Sićam se da još nisam imo ni svoje prve pantale, već sam, ko i sva druga dica moje dobi, nosio zubun. U to vrime u selu još nije bilo ni televizora ni radija ni struje, već su uvečer po kućama žmirkale petrolejke, a ponegdi more bit još i pokoja lućerda. Neki su stariji ljudi još prepričavali anegdotu o mom tada već pokojnom stricu Paški (čija su dva sina kao pripadnici hrvatske vojske nestali u drugom svjetskom ratu - primjedba D.M.) koji je vidio mrtva čovika kako oda i govori. Paško je naime trideseti godina bio u Americi i tamo vidijo prve televizore, pa kad se je vratijo, onda je to prepričavo otprilike ovako: "U Americi ima jedna velika kutija pokrivena caklom u kojoj moreš vidit svakog đavla. Tako moreš vidit i čovika koji je davno umro kako prid tobom oda i govori." Naravno da mu niko nije tijo ni mogo povirovat, već su se šprdali s time, pa je prišlo u izreku da se, kad neko priča nešto što nije virovatno, kaže: "Ko Paško što je vidijo čovika koji je davno umro kako oda i govori."
No, vratimo se na početak šezdeseti. Tada se je Jojica Ivićov zaposlijo u Livnu ko vozač kamijona. Svaki put kad bi dotro kamijon u selo sva su Mijaljevića dica izletila prid njega sve do Rajkovca (ili Jarkovca - nikad nisam naučio kako je ispravno) i onda bi za kamijonom trkali uz Progan sve do sela ko čopor pasa. Virujem da je tako bilo i kod Kriština sela i kod Ivkovića kuća. Najčešće su kerovi stvarno bili s nama: Brnje Garanov, Kosanov đoni, Pepanov Šarov, Antonića Zelov i Nikolića Garov. Tako smo radili i kad bi došlo bilo koje drugo auto, što je bilo ritko, svega nekoliko puta godišnje. Jednog litnjeg dana Jojica je iz kamijona izašo noseć na tvrdome plavkasto sivom kaišu poveliku polukružnu kutiju iste boje na kojoj je naprid bio velik krug pun rupica, a povr njega mali pendžerčić s nekom kazaljkom i sa strane velika pula kojom se ta kazaljka mogla pomicat u pendžeru. Bio je to tranzistor kakvi su se tada jedino mogli kupit u Jugoslaviji. Brzo se je po selu pronijo glas da je Jojica donijo radijon. Taj su dan Zora i Jela Ivićova, koja je tada još bila cura, i gluva Ilka pekle kavu za kavom, a kroz njijovu je sidetiju sobu prodefiliralo cilo selo. I mi smo se dica nastojali šćućurit u ćošak sobe, di smo se nadali da nikom nećemo smetat, kako bismo i mi čuli i vidili to čudo i upijali razgovor i komentare oni stariji. Sićam se još ko danas riči pokojnog Joze Šuljegića: "Viru mu ljubim, da mi je znat šta je unutra! Tako mala kutija, a tako pametno govori." Nismo se dugo mogli zadržat u kući jer smo stalno bili nekomu pod nogama, pa su nas istrali napolje.
Vani je našu pažnju brzo zaokupijo Jojicin kamijon oko kojeg smo se počeli igrat. Ja sam tako, igrajuć se, nekom granom probijo jedan stražnji žmigavac, ne sićam se više je li bijo livi ili desni. Toliko sam bijo uplašen da će me Jojica ubit da sam se od stra sakrijo u naš trap za kumpire. Jojica je već odavno bijo otro kamion u Livno kad me je zabrinuta mater počela tražit. Kad me nigdi u selu nisu mogli nać, virovatno se je neko sitijo da još jedino nisu pogledali u trap. I tako me je, nakon puna četiri sata potrage, u trapu za kumpire pronašla moja pokojna sestra Cvita s uzvikom:"Nesrića te odnila, pa di si ti!" Srića da je bilo lito.
Milan Stipanjićkin
| < « | » > |
|---|
Još dop...
© by zagoricani.com