Baba Ležuša
Autor Milan Krišto
Subota, 19 Srpanj 2008 18:25
Ne
znam zbog čega, ali smo tog ljeta često išli u Vidoše na vjeronauk. Sva djeca
iz sela su išla. Možda je to bila neka priprava za Krizmu ili tako nešto. Znam
samo da smo išli pješice i to tada nije bilo ništa neobično.
Jednoga dana, a bilo je to oko podneva, vraćali smo se kući. Znam da je bilo vruće i da smo već kod izlaska iz crkve bili žedni. Nismo svraćali u samostan po vodu, nego smo nastavili preko strane i Dobrog prema selu. Nismo niti žurili kao što to nisu ni druga djeca koja su išla ispred nas i ona koja su polako za nama klipsala.
Ruža,
Ljubica i ja smo uvijek, kad je to bilo
moguće izvesti, i svugdje zajedno išli. Tako je bilo i toga dana. S noge na
nogu pa polako iz Vidoša prema selu. Sunce je grijalo nemilice kao što to inače
bude u to doba godine. Jedva smo izdržali doći do one ograde u Dobrom što se u
njoj održavale proslave dana osnivanja nekih dalmatinskih brigada i onog puta
što je vodio do dobranjskog groblja i što su ga prekrivale lijeske. Na tom putu
je uvijek bila hladovina kao i uz onaj put što je vodio kroz Brnića gaj. Ta dva
puta su bili najljepši dio puta od sela do Vidoša.
Tako smo polako pričajući o koječemu, došli do dobranjskog groblja. Veli nama Ljubica: „ Ja imam u Dobrom babu Ležušu. Mogli bi kod nje svratit i napit se vode.“ Ruža i ja smo se pogledali i onako pomalo zbunjeni, suglasili se s Ljubicinim prijedlogom.
Znali
smo i Ruža i ja da Ljubica ima babu Šakušu. Ona je bila strina Ruži i meni. Ali
da ima babu Ležušu to nismo znali. O Ležuši se kod kuća pričalo, ali nas dvoje
to nismo nikada povezali, ni tko je ona ni od kuda je. čudno nam je bilo, ali
svejedno nismo Ljubicu odbili kad je rekla da svratimo kod
„njezine“ babe.
Krenuli
smo od groblja prema Kelavinim kućama. Tamo je živjela baba Ležuša. Nije
Ljubica od prve znala koja je babina kuća pa smo nagađali koja bi to mogla
biti. Možda je nebi ni našli da se baba nije pojavila na vratima.
„Faljen Is'. Kako si baba. Bi li mi mogli popit malo vode. Žedni smo“ - u glas smo pitali babu.
„A moj sinko, 'ko vam brani. 'ajte u kuću. Evo čaše evo kante pa pi'te do mile volje.“ Radosno veli baba. „čiji ste vi dico?“ upita.
„Kriština iz Zagoričana. Od zrnušića.?“ – velimo mi.
„Ja sam Blažova“ – radosno reče Ljubica. „Tetka Luca je moja tetka.“
„O radosna vam ja.“ – veselo će baba. „ Jeste li gladni?“ upita nas.
„Pa
... nismo“ nekako smo neodlučno odgovorili. „Samo smo žedni.“
Nije
baba puno razmišljala pa veli: „Znadem ja. Saću ja nešta
pripremit.“ Podiže platno što je stajalo na kućnim vratima i branilo da
muhe ne ulaze u kuću te ode u kuću.
Mi
smo sjedili na klupi što je stajala ispred kuće u hladovini oraha i od sreće
što nas je ponudila hranom nismo znali što bi radili i kako bi se ponašali.
Nismo vjerovali da netko od starijih nas djecu nudi hranom. Da nas časti.
Radosti nije bilo kraja. Samo smo jedno drugo gledali i sretni zbog svega nismo
mogli skriti svoje oduševljenje i divljenje.
Nije
prošlo dugo vremena Baba se sa zdejlicom punom salate napravljene od paradajza,
krastavca, paprike i luka pojavi pred kućom. Ne sjećam se da li je bilo još
nešto od jela, ali sam salatu dobro zapamtio. Pod rukom je nosila pokvu kruha a
u drugoj ruci vilice i nož.
„Jel'de
da je baba brza“ – veli. „Nisam imala ništa drugo pa sam ovo na
brzinu. Jidite dico. Sve poj'dite“ zadovoljno reče.
Baba
Ležuša je sjedila i gledala kako jedemo. Rezala je šnite kruha i stavljala pred
nas. Valjda je i ona bila sretna što nas je mogla ugostiti. A mi smo jeli polako
jer smo se stidili. Njeno nutkanje nas je hrabrilo pa smo zahvaljujući njoj svejedno
pojeli sve što je bilo u zdjelici.
U
životu ukusnije salate nismo jeli. Tu i tamo bi nas, dok smo gutali slasne
zalogaje, nešto priupitala kao di smo bili, zašto smo išli u Vidoša i tako, na
što smo mi punih usta kratko odgovarali. Popili smo još po čašu vode, malo
posjedili a onda babi zahvalili što nas je lijepo dočekala. Pozdravili smo je i
krenuli kroz Tarličane i Brnića gaj prema selu.
Sunce
je peklo još jače. Nama to nije smetalo jer smo siti i sretni zbog doživljenoga,
polako išli hladovinom gaja i prepričavali dobrotu babe Ležuše.
(Luca je Ljubicina tetka, Blažova sestra. Ona se udala za Matu Kelava, Ležušina sina. Baba Ležuša joj je svekrva.)
| < « | » > |
|---|
Još dop...
© by zagoricani.com